Iz Crne Gore u Gruziju automobilom

U Grčku idemo često. Ali prvo treba proći kroz Albaniju. Kroz tu zemlju radije prolazimo po danu, jer nam se noću stalno dešavaju neka iznenađenja, a to na putu baš ne volimo.

Idemo preko Podgorice, jer se tamo granica (Crna Gora/Albanija) uvek prelazi brže i lakše: manje kontrole i kraći red. Nekoliko puta smo probali preko granice na primorju, ali smo se svaki put pokajali. Albaniju smo prošli mirno, a i grčku granicu smo prešli bez problema.

Već se odavno smrklo, a bližio se jedan sat posle ponoći. Inače, namerno sam tražila hotel sa recepcijom koja radi 24 sata i, naravno, sa parkingom. Nisam mogla da se izborim sa snom i zaspala sam. Probudio me je jak udarac i glasan zvuk. Onako bunovna, naravno, ništa nisam shvatila. Nastavili smo dalje, ali je Vasja počeo da usporava.

Ispostavilo se da smo udarili nekakvog kojota. Bilo je to na autoputu, pri velikoj brzini. Vasja kaže da nije stigao ni da zakoči, jer životinja nije iskočila ispred auta, nego pravo u njega. To nas je verovatno i spaslo: udarila je u bočni deo branika, a far i vetrobransko staklo ostali su čitavi. Stradali su branik, zaštita i maglenka. Jasno je da nismo bili srećni zbog takve avanture na početku puta, kada nas čeka još 2.500 km, a posle i povratak. Ali nismo klonuli duhom.

Put kroz Grčku je jako lep. Prvo planine, pa more i beskrajna polja maka i drugog cveća. Granica sa Turskom je prilično stroga. Dokumenta su nam proveravali 4 puta. Pre prolaza su metalni šiljci, a između graničnih prelaza stoje naoružani vojnici.

Pre puta smo čitali o putarinama u Turskoj. Turci su ukinuli klasične naplatne rampe i uveli elektronski sistem naplate putarine (HGS, a postoji i još jedan). Da biste ga koristili, morate da kupite nalepnicu sa čipom i registrujete automobil. Pokazalo se da je to komplikovanije od kupovine vinjete. Ne prodaju ih na svim benzinskim pumpama.

Kada ulazite na naplatni put, treba da usporite, sistem očitava vaše registarske tablice i pali se semafor. Ako je auto registrovan i na računu ima novca, pali se zeleno svetlo. A ako nešto nije u redu, dobijate crveno svetlo i odvratan zvučni signal. Dobili smo crveno svetlo i pištanje i nastavili dalje ka Istanbulu.

U Istanbul smo ušli pred zalazak sunca. Kupole i minareti Aja Sofije blistali su i presijavali se zlatom.

Hotel sam, kao i uvek, tražila sa parkingom, a da bude u centru, da ne moramo daleko da pešačimo. Ali ni tu nismo imali sreće. Prvog maja je nedaleko od hotela bila neka demonstracija i putevi do našeg hotela bili su zatvoreni sa svih strana. Kružili smo oko pet puta, ali bez uspeha. Na kraju smo morali da ostavimo auto na drugom plaćenom parkingu i da sve stvari nosimo u rukama. Dok se sve to dešavalo, sunce je već zašlo, a mi smo, ludo gladni, krenuli u potragu za hranom. Nismo jeli tursku kuhinju kako smo planirali, ali smo jeli sasvim dobro.

Sledećeg dana smo planirali da prošetamo centrom i odemo u Aja Sofiju. Ali vreme je odlučilo da promeni naše planove i ceo dan je padala kiša. Zbog kiše smo otišli da rešimo stvari oko opreme, trebalo je nešto da dokupimo. Zbog gužve u saobraćaju sve je trajalo mnogo duže i oslobodili smo se tek predveče. Stigli smo malo da prošetamo centrom, vidimo se sa prijateljima i večeramo sa pogledom na džamiju. Hrana nas nije oduševila. Tu je proradilo Vasjino pravilo: restoran sa fenomenalnim pogledom ne trudi se oko kuhinje, pa ne treba očekivati kulinarska remek-dela.

Dok smo se vozili kroz Tursku, čitali smo o istoriji ove zemlje. Odlučili smo da obavezno moramo ponovo u Istanbul, ali sledeći put verovatno avionom.

Kapadokija

Sledeće odredište bila je Kapadokija. Ma ko još ne zna za ovo mesto? Čini mi se da je već toliko reklamirano da se ni čuveni čamci sa Puketa ne mogu porediti s njim. U Kapadokiju sam želela da odem jako dugo. Možda sam baš zbog mogućnosti da svratimo (to je dodalo 4 sata vožnje) s oduševljenjem prihvatila ideju da tako daleko idemo kolima. I malo sam skakala od sreće što ću konačno videti Kapadokiju. Ali nisam išla tamo zbog balona, nego zbog tih ludih pejzaža.

🛌 Izbor hotela u Kapadokiji je ogroman. Pri tom ne morate da odsednete baš u Goremeu, može i u Učisaru ili drugim obližnjim mestima.

Ali upravo u Goremeu postoje oni sjajni hoteli u stenama sa otvorenim terasama na krovu, udobnim tepisima i jastucima, odakle je divno gledati dolinu i čuvene balone. Mi smo odseli u @ambercavesuites.

Soba je prava pećina u steni, sa kamenim zidovima. Naročito uveče, u polumraku sa osvetljenjem, osećaj je jako zanimljiv. Pri tom imate sve što vam treba za udobnost, i u sobi i u hotelu. A kad tome dodate bogat doručak i ljubazno osoblje, uopšte vam se ne odlazi iz te lepote. Inače, sasvim blizu hotela je sjajan vidikovac sa kog se vide i Goreme, i Učisar, i dolina sa balonima. Balone nismo videli: lete samo u zoru, a mi smo, naravno, spavali.

Sledećeg dana smo doručkovali i krenuli da obiđemo zaštićeno područje. Mesta ima mnogo, a bez auta ili organizovanog izleta ne ide.

Videli smo Goreme, Učisar, Dolinu ljubavi i Crvenu dolinu. Jako sam želela da jašem konje, ali vreme je bilo ograničeno.

Naravno, blogeri su ovo mesto ludo reklamirali, pa ovde turizam cveta u punom sjaju, a tu su i gomile Kineza, ogromne kineske grupe na sve strane.

U ovaj kraj su dolazili pustinjaci, ali su onda, ko zna zašto, zaboravili zbog čega su došli, i njihova zajednica je postala ogromna. Kopali su sebi nastambe u toj mekoj steni, gradili crkve i manastire. Neko vreme je čak postojao zakon koji je zabranjivao kopanje rupa, jer su izbušili ceo kraj. Tu je nekoliko podzemnih gradova, a jedan od njih je danas iskopan do 7. nivoa u dubinu. Freske u crkvama stare su oko 1.000 godina, a nije ih mnogo sačuvano. A samo mesto bi, po mom mišljenju, kao i Venecija, uskoro moglo da nestane sa lica zemlje. Vetar i kiše rade svoje: tu i tamo vidite odronjene delove zidova i pukotine. Sve se to, nažalost, raspada.

Pejzaži su kosmički, čak marsovski. Ali oko se navikne, i posle celog dana razgledanja raznih dolina počnu previše da liče jedna na drugu.

Pre zalaska sunca odjurili smo dalje preko Turske, do grada Sivasa, gde smo samo prenoćili pred gruzijsku granicu.

Šta videti u Kapadokiji?

Aktivnost tri vulkana zasula je ovu ogromnu teritoriju lavom i pepelom. Godinama su vetar i voda crtali ovaj kosmički, nestvarni pejzaž. Onda su došli monasi pustinjaci, Grci, počeli da kopaju „jazbine“ i da žive u njima. Nastali su manastiri, a danas se zna za više od 400 pravoslavnih crkava i 5 gradova (2 su otvorena za posetioce).

🌿Muzej na otvorenom Goreme (ulaz 45 turskih lira). Tu je nekoliko crkava sa sačuvanim freskama u steni, starim oko 1.000 godina.

🌿Doline: Crvena dolina, Dolina ljubavi, Devrent dolina;

🌿Manastiri i pojedinačne crkve. Ulaz oko 5 turskih lira. U nekima dobijete baterijsku lampu i možete da se penjete kroz prolaze između prostorija.

🌿Učisar, najveći grad u steni. Ulaz 9 turskih lira. Na ovim mestima smo bili, ali ima još mnogo drugih. Teritorija je prilično velika.

Stigli smo do Sivasa. Put nije baš dobar, uglavnom kroz planine, serpentinama duž kanjona, ali sada mi se svaki put čini boljim od onih u Gruziji. Ispostavilo se da je ovuda prolazio Put svile, a sam grad je veoma star, kao i mnogi drugi u ovom kraju. Nezamislivo je kako su se kroz ovakav teren probijali sa trgovačkim karavanima.

U Turskoj na putevima ima jako mnogo kamera i mnogo punktova sa vojnicima sa automatima. Ima i mnogo maketa policijskih automobila, čak i sa rotacionim svetlima, ali to su samo makete. Na autoputu niko baš ne obraća pažnju na ograničenje brzine, pa smo mirno vozili 160 do 200. Jedino pred kamerama malo uspore.

Hotel sa 4 zvezdice nije loš, ali su odbili da nas nahrane, jer je u restoranu bila neka dečja proslava. Otišli smo u prodavnicu pića (u Turskoj smo, ali ispostavilo se da i toga ima), a vlasnica je, uzgred, bila simpatična Nemica. Nekako smo jedva saznali gde može da se jede. I to je bila najukusnija hrana u Turskoj, za 12 dolara. Restoran je izgledao čudno: ogromna menza i otvorena kuhinja. Jelovnik je bio mali papirić. Uzeli smo kebab i tražili salatu, ali su nam rekli da će sve stići. Na kraju su nam ceo sto zatrpali tanjirićima sa predjelima: sosovi, krastavčići, još neko povrće. A sam kebab je bio prosto vatra. Momci su se jako iznenadili što su ljudi iz Rusije zalutali baš u takvo mesto.

Granica sa Gruzijom bila je prva granica koju sam morala da pređem peške. U kolima ostaje samo vozač. Obično uopšte ne izlazite iz kola, ali ovde važe drugačija pravila. Pešak ide prilično dug put kroz prelaz. I ja i Vasja imali smo svoje avanture. Bili smo bez signala, a ja sam se baš plašila da se ne izgubim.

Htela sam da dobijem pečat za povraćaj poreza (Tax Free), ali to se pokazalo kao nemoguća misija. Rekli su mi da sačekam, sedela sam i sedela, pa sam digla ruke, zahvalila se i otišla dalje, nadajući se da će na granici Turske i Grčke sve biti jednostavnije.

Na pasoškoj kontroli Gruzijac je dugo proučavao kako sam i odakle došla. Za Crnu Goru, izgleda, uopšte nije čuo. Pri tom je iz nekog razloga dugo gledao moju šengensku vizu pod nekom posebnom lupom i trljao je prstom. Šta će mu šengen, nije nam jasno.

I Vasja je imao nesporazum sa carinicima, jer se u njihovu sliku sveta nikako nije uklapao Rus koji preko turske granice ulazi kolima registrovanim na Crnogorca. Sve je trajalo jako, jako dugo. Šalteri su nezgodni: da bi uopšte video carinika, Vasja je morao da stane na neku cev i da se na prstima propinje do prozorčića. Carinik se dugo mučio, gledao u polisu osiguranja i baš u tom papiru tražio punomoćje. Jedva smo nekako prošli kontrolu, ali smo saznali da nam treba drugo osiguranje, pa smo morali da ga uplatimo.

Hura, evo nas u Gruziji, idemo u Batumi. Simpatičan grad koji ostavlja dvojak utisak zbog gradnje: stare, oronule sovjetske zgrade pored staklenih solitera koji noću blistaju kao novogodišnja jelka. Imali smo jednu noć i iznajmili smo apartman. Useljenje je bilo komplikovano, nastala je neka zbrka. Ali posle su nas gruzijska hrana i malo vina ponovo udobrovoljili. Sledećeg dana smo probali pravi adžarski hačapuri. Ali meni je bio previše mastan i težak, nisam uspela da pojedem ni pola. Prošetali smo šetalištem. Ipak, Crno more nije Jadransko. Pogledali smo stari deo grada. Za jedan dan vredi svratiti.

Šta još želim da istaknem: veliko i dugačko šetalište je raj za šetnje sa decom, a i za odrasle; stari deo grada je zanimljiv i jako lep.

A od onoga što vredi videti, nastao je ovakav spisak:

🎡 Panoramski točak

🔸Kula alfabeta

🚡 Žičara Argo

🔸Crkva Sameba

🔸Skybar u nekom od hotela Sheraton ili Radisson

🔸Botanička bašta

🔸Park 6. maja

🔸Delfinarijum

🔸Raspevane fontane

🔸Trg Pjaca

🔸Evropski trg

🔸Centralna katedrala

🔸Primorski bulevar, statue Nino i Alija

🔸Centralna pijaca

@ihome.ge su nam preporučili nekoliko restorana u Batumiju, možda i vama dobro dođu:

🔹Retro

🔹Laguna

🔹Hinkali u restoranu Munich ili Tavaduri

🔹Shemoikhede Genatsvale

🔹Acharuli Sakhli (Adžarska kuća)

🔹Modernija mesta: Terrasa Askaneli, Bern, PortOdessa, Heart of Batumi

Sledeća stanica bio je Bordžomi. Bila je to moja prva saradnja sa hotelom u ulozi blogerke, na bazi bartera. Prvo sam za to tražila hotel u Kazbegiju, ali nije uspelo, i, kako sam kasnije shvatila, to je bilo na bolje, jer nije sigurno da bismo tamo normalno stigli našim kolima.

U Bordžomiju je bilo nekako sovjetski simpatično. Nastavili smo da se prejedamo gruzijske hrane. U jednom trenutku mi je dosadilo da sve fotografišem, pa je fotografija bilo sve manje i manje. Htela sam samo da se odmaram.

🔸Zašto doći ovde?

🌸Možete svratiti u kratku šetnju od par sati: pogledati dvorac Romanovih, prošetati centralnim parkom, okupati se u sumpornim kupkama, provozati se žičarom i, naravno, probati Bordžomi sa izvora. I poneti teglu džema od šišarki.

🌿Ili radi lečenja. Već više od sto godina ovamo se dolazi zbog banjskih tretmana.

💦Voda Bordžomi sadrži mnogo soli i minerala koji su korisni za organizam. Iako se voda sa izvora i ona iz flaše razlikuju po mirisu i ukusu, sastav im je isti i nije se menjao od 1830. godine. U flaši je možda gaziranija, a sa izvora jače miriše. Vodu ne samo da piju, nego se i kupaju u njoj. U samom centru Bordžomija, ispred parka, nalazi se hotel @crowneplazaborjomii sa ogromnim spa centrom. Neograničen pristup velikom bazenu i saunama, kao i sobama za terapiju bojama sa vodenim dušecima (to je baš zabavno), dobijate besplatno uz rezervaciju bilo koje sobe. To nam je bilo prijatno iznenađenje.

Prvo što smo primetili jeste da je hotel na obali reke, tačno ispred ulaza u centralni park. Meni su se najviše dopali enterijer i materijali od kojih je sve napravljeno: ♥️ obožavam spoj braon kože, drveta i stakla. Soba je bila ogromna i jako svetla, sa lepim pogledom na reku. A Vasji se više dopao vinski bar 🍷, gde smo uveče imali prvu degustaciju gruzijskih vina (a koliko ih je tek bilo posle).

💧I inače, izvor živog Bordžomija je baš na teritoriji hotela, tako da ne morate nikuda da idete i čekate u redu.

Mala digresija o 🍷gruzijskim vinima

🍇Glavni deo gruzijskih vinograda nalazi se u oblasti Kaheti. Gruzijci imaju svoju tehnologiju proizvodnje vina, sa zanimljivim detaljima. Grožđe se od davnina gnječilo nogama, a i danas to rade po staroj tehnologiji, ali, naravno, ne za sva vina. Ostavljaju da sve fermentiše zajedno sa košticama i peteljkama, što piću daje zanimljive, oporije note. Fermentacija se odvija u posebnim glinenim posudama koje se zovu kvevri. Zakopavaju ih u zemlju i tako dobijaju stabilnu temperaturu od 14 do 16 stepeni. Odležavanje traje 3 do 4 meseca, uz povremeno mešanje, a zatim se komina odvaja i vino se pretače u drugi kvevri ili u hrastova bureta na dalje odležavanje.

Posebno je zanimljiva tehnologija pravljenja poluslatkog vina, o kojoj vam u evropskim vinarijama neće pričati, jer tamo takvo vino ne prave. Na primer, čuveni Kindzmarauli i Hvančkara su poluslatka vina. I ne, u idealnom svetu tu ne bi trebalo da se dodaje šećer. Grožđe u posebnim krajevima duže sazreva, skuplja više šećera i bere se kasno u jesen. Fermentacija se prekida pre kraja (dok bakterije nisu pojele sav šećer) tako što se temperatura spusti malo ispod 0 stepeni. Zatim treba da usledi složen proces filtriranja kvasca i nefermentisanih ostataka. Ovo piće je izuzetno nestabilno. Suvišno je reći da je takvo vino u kućnim uslovima gotovo nemoguće stabilizovati. Danas se koriste i konzervansi, i ultraljubičasto, i infracrveno zračenje. Takva vina ne mogu biti jeftina, inače im je jednostavno dodat šećer.